Igra krivice

Igra krivice je opasna i zavodljiva igra. Vrlo je primamljivo kriviti druge, jer to onda znači da smo mi nedužni. Kada krivimo druge, oslobađamo se osećaja krivice.

„Ne napredujem jer me šef mrzi“, „Ne živim gde ja želim, jer me je porodica nagovorila da živim u istom mestu gde i oni“, „Moram da ostanem u odnosu koji mi ne odgovara, jer ne zarađujem dovoljno“ i slično.

Neko drugi je kriv, ili možda spoljašnje okolnosti. Ja sam žrtva u toj priči.

Igra krivice je opasna, jer kada krivimo druge, ili okolnosti, odričemo se svoje slobode i predajemo svoju moć nekom ili nečemu drugom. Odricanjem moći uskraćujemo sebi mogućnost da menjamo. Odričemo se mogućnosti da uređujemo svoj život, svoje odnose i pobrinemo se za svoje potrebe na način koji nama odgovara.

Nekada, okolnosti jesu takve da ne možemo da ih menjamo, ali način na koji doživljavamo situaciju i način na koji ćemo na nju odgovoriti jeste pod našom kontrolom.

Ukoliko polazimo od uverenja da drugi treba da nam zadovolje potrebe, da su drugi odgovorni za našu sreću, ponašaćemo se sve zavisnije i zahtevnije u odnosu na njih.

Svako od nas ima sposobnost da odgovori na situaciju sa kojom se suočava i na taj način preuzme odgovornost za svoj život!

O tome kako dolazi do toga da pre biramo da okrivimo druge nego da preuzmemo odgovornost, odgovore možemo naći u našoj ličnoj istoriji. To može biti u vezi sa načinom na koji su roditelji kažnjavali naše neprihvatljivo ponašanje, naše „greške“.

Ukoliko su nas roditelji kažnjavali:

• ignorisanjem
• pretnjama odbacivanjem i odbacivanjem, („Daćemo te đubretarima da te odnesu jer…“)
• uskraćivanjem ljubavi („Ne volim te jer si bezobrazan…)
• kritikovanjem našeg bića („Glupačo“)
• upućivanjem poruka zbog kojih se nismo osećali vredno („Sram te bilo“) i slično,

verovatno je da ćemo se panično plašiti osećaja krivice iz straha da ne budemo odbačeni ili nevoljeni. Razvićemo mehanizam odbrane kojim ćemo vešto izbegavati krivicu i prebacivati je na nekog ili nešto drugo. Ovo je sjajna dečja strategija da sačuva svoju povezanost sa roditeljima.

Međutim, danas nam ta strategija ne koristi, šta više. Kao odrasli imamo izbor da se ponašamo, mislimo i osećamo drugačije.

Zapravo, mišljenja sam da smo dužni da vodimo računa o sebi i svojim potrebama uprkos svemu.

• Da li je put od prebacivanja do preuzimanja odgovornosti lak? Nije. Zahteva pre svega promenu odnosa prema sebi.
• Da li je moguće preći ga? Jeste! Lakše ćemo ga preći uz profesionalnu pomoć stručnih lica.

Sledeći put kada primetite da se ljutite na druge što neće da zadovolje vaše potrebe ili na situaciju što je takva kakva jeste, zastanite.

Postavite sebi pitanje: „Šta je to što ja mogu da uradim da se pobrinem za sebe i svoje potrebe?“

Nešto sigurno možete – da pitate, tražite, pozovete, kažete ne, napravite plan, razvijete potrebne veštine…

Ako znamo šta hoćemo, svaki dan možemo graditi put do svog konačnog cilja.

I da se vratim na početak. Igra krivice jeste zavodljiva, ali vrlo opasna. Ne preuzimanjem odgovornosti, na kraju svog života možemo shvatiti da smo sami sebi uskratili mogućnost da svoj život proživimo drugačije.

Preuzimanje odgovornosti za svoj život, iako teško, je zapravo oslobađajuće.